Da danas nisam videla dva zeca veličine kengura u parku mislila bih da je život sranje, ispišani oblik saznavanja. Dva zeca, od po 30kg. Njuškaju se, ružni su. Imaju velike uši koje nisu podignute radi mira i ne mare za ljude koji sede pored njih. Ni ovim ljudima oni nisu čudni, i oni se njuškaju, igraju šah, prelaze preko toga što im je prijatelj hendikepiran, sigurno uživa sunce je, leto je, jedan poseban miris je, sve je. Krzno im niko ne bi poželeo, grubo i ružne boje, zato su i slobodni. Jedan zec drugom gricka uvo, ovaj gricka travu, ja prozdirem sendvič koji pravim pored njih, nekako domobranski sendvič sa ukusom bajatim i poznatim.
Da se razumemo, gledati zečeve je dosadno. To sam shvatila posle prva dva minuta. Ali nastavila sam, pomno, samo ti zečevi su postojali, samo su oni bili bitni, zato što ostalo nije, nije, nije. Ni činjenica da si na svakom metru ove zemlje nesretan isto, ako si nesretan. Ni lagano, sasvim lagano gašenje duše.
Zečevi, gledati zečeve je spasonosno. Tih deset minuta između moje desne sise i središnjeg srca kucao je mir i iako mu niko nije odgovorio on se sakrio iza besa, pljunuo mu za vrat i sačekao neko bolje vreme, polje bez zečeva, stopala svesno zavijena u travu, život pun
a blag
u jebote! kakav kraj!
ОдговориИзбриши