Jugofol

već dugo želim da napišem blog. to obično znači da neću ništa napisati. želela sam da ga pišem na tom  putu od milion dana kada smo u jugu, kojim se mnogi ne bi usudili ni do pančeva, slušali azru i bajagu a pored nas prolazili tenkovi za proslavu oluje. o putu po novoj neojugoslaviji koja je sada država ljudi koje voliš i samo zato ima nekakvo ime/nazovimo je ovako i granice/ pa bilo koje.
nekoliko stvari:

kada kreneš na put jugom, ne krećeš s vetrom u leđa. otpada ti auspuh, posećuješ sela ne tako interesantna u kojima imaju čudne cenovnike za nesrećnike po putu, ona sela bez reka ili jezera ali sa dosta kafana. crkava ti ventilator, a alnaser, za koji do malopre nisi znao da postoji, lupaš čekićem jer ti je tako rečeno a u sebi ozbiljno promatraš činjenicu da upravo čekićem udaraš deo svog automobila. na granici ti ne radi far ali si svima simpatičan, malo što nemaš klimu i mučiš se, malo što si kupio toliko startasica kao da te čeka spremna tezga na bajlonijevoj pijaci. a verovatno malo i zbog bajage, dalje

kada kreneš na put jugom a slučajno je tada vojna parada panduri ti se smeju i slikaju te iz svojih kombija, babe na pumpama se razneže, slovenci po alpima ustaju iz svojih kafanskih stolica i mašu ti. oko opatije te pozdravljaju istetovirani navijači i zovu te na pivo.

kada kreneš na put jugom smešan si i time si siguran.

već dugo želim o tome da napišem blog. da je tito kojim slučajem bio primoran da se obuče kao žena obukao bi se kao kolinda
na dan proslave oluje
dala sam izjavu za tv na rovinjskoj pijaci, poželela da im ne pada kiša kao kod nas što je padala i skromno se zgadila nad svakom vrstom vojne parade, kupila četiri vrlo lepa oslića, ne tako skupa, i otišla na plažu, peške jer
kada kreneš na put jugom ne želiš previše da ga pališ i gasiš jer su to osetljive stvari a nemaš baš puno izolir trake. misliš bolje je i na užarenoj steni nego na tim peškirima koje moraš da stavljaš na sedište kako bi ti dupe ostalo upotrebljivo, misliš
kada sam krenuo na ovaj put jugom o čemu sam mislio
a mislio si o moru u ponoć, o tihim ribarskim poštama, o jednom čudnom italijanu, o
triglavu u oblacima i još si se zakleo da nećeš biti sretan do kraja godine, pa ipak
kada si krenuo na taj put jugom, otvorio i zatvorio prozor oko sto puta, prvi put umrljao ruke uljem, naučio da je devet litara definitivno prevelika potrošnja za ta kola, kada si shvatio da petoro ljudi ka plaži nije najbolje rešenje i u toj gluposti oko pet dana istrajao, kada te je taj jugo odveo do prijatelja koje dugo nisi video i kada si se sa njima grlio i pričao o lepoti ćirilice i čitao
divne zaboravljene hrvatske pesnike
bio si sretan
sine moj