Početna priča

Ne postoje prvi januari. Ni blato po cipelama, ni mačka koja nije jela dva dana, ni bol u stomaku ne postoji. Onaj koji je video sunce prvoga januara previše se trudi oko opstanka. Kao nepušači koji uvek deluju slabo i nedoraslo. Trud koji se ulaže u život samo je još jedan strah od toga da, jebote, svi umiremo ,i ništa zaista ne postoji, i niko nikada nije bio srećan a sve će se posle nastaviti isto. Prskalice i kineski vatrometi po telu i strob božićnog svetla je sve što se da videti, dakle sve što se oseća, dakle jedino što postoji u ovome svetu u kojem ne postoje prvi januari, ni mrtvilo zglobova i ukočenost vratnih žila, ni šešir glumice iz Rovinja, ni Rovinj, ni Beograd neobično živ za sivilo kojim ubija sve što nije sam podigao na noge. I noge retko postoje van znojenja po nečijim ramenima ili odlaska ka poslu. U ljuljanju po ljuljaškama samo slabašne i male noge bivaju sretne. Davno se zaboravilo šta znači misliti o lepoti i sve se užareno praktikuje, praktikuje, praktikuje.
Da postoje prvi januari svest o prelasku preko još jedne godine postala bi opipljiva, imala bi telo žene koja je ostavljena pre samo nekoliko sati, i u mukama je i zaljubljena je/kako ona veruje, zauvek. Toplina kojom bi ona, sa ožiljcima preko usana i butina/prebijenih očiju i iskidane kose, zvala u pomoć i pravdala svoje greške klimom i nerazumevanjem svetine, bila bi nepodnošljiva i onda opet NE BI BILO PRVIH JANUARA.
Stvari koje su lake i donose rešenja koja nas čine sretnima ne postoje osim u ptica. Glavate ljuske oblaka se ne vide kada je noć i zato je treba voleti i biti zahvalan. Ja se noćas zovem kako se zovem, kako mi dolikuje, i imam ljubav za teške puteve i neprekidnost.

Ostatak meseca će među ovim zidovima biti leto, jedno večno mučenje vrućih i hladnih vetrova, i znajući to
spremam se da se umijem za par sati, ne osetim nikakvu razliku, ne oporavim se, i krenem dalje bez hrabrosti.