јун 16, 2016

poeziju će sve i svja

Danas sam imala intervju za Riječke novine o svom boravku na rezidenciji u Hrvatskoj. Između ostalog, pitali su me kakva nam je scena i ja sam, bez mnogo razmišljanja (kao i uvek kada odgovaram na pitanja) rekla živa, živa i predivna, mnogo nas ima i mnogo nas je glupih i mnogo nas je pametnih i često se takvi susrećemo. Žustre prepiske po fejzbuku koje su me dočekale u formi- on je meni rekao, ja sam njoj rekao, mi smo njima rekli, oni su nama rekli (doduše, još uvek bez glagola nasilnih) samo su potvrdile ono što sam osećala- živa, živa i predivna. 

Svi volimo autiste. Oni se nekako nikada ne svađaju, pišu, izdaju i uglavnom ćute. Ako dobro pišu onda za njih znamo. Mi ne poznajemo autiste koji loše pišu i tu leži velika sreća naša. No, van toga oštrimo zube jedni o druge i onda uglavnom jedemo ovsene kaše sa tim vrlo opasnim vilicama. A zašto bi?

Kukamo i ridamo što nemamo kritičare a očekujemo da kritika bude objektivna i da ne vređa pogrešne stvari. Glupost. Zar neko zaista misli da knjiga čini čoveka? Još dalje, onda kukamo kada se na agresivnu kritiku odreaguje agresivno, pseudointelektualno se sablažnjavamo ili se zgroženo distanciramo. A možemo tako lepo da se psujemo i onda radimo, malo plačemo (da, svako se tu i tamo izrida nad svojim egom). Mislim da je često moja suknja predmet pažnje književne kritike ili kritike u kom slučaju je bolje ovo prvo.

Da li neko može da kaže ko je pesnik a ko nije? Ne može, to je kretenski. Prihvatite, duše moje drage, svako ko se trudi da piše jeste pesnik. Da li možemo da kažemo da je neko loš pesnik? Ma možemo i to je sada očigledno i bravo za sve te orgazmične ispade. I dalje, možemo da kažemo - evo taj koji je rekao za tog da je loš pesnik on je đubre od čoveka iz razloga tog i tog. Ili bez razloga. Argument je ovde frigidna stvar i nikome nije potreban. I dalje ići, da se pobijemo. Ne znam da li je jasno koliko je lepo psovati se radi takvih stvari jer čak i kada govorimo o poslovima ili pozicijama mi se nekako uvek, a da toga nismo ni svesni, vraćamo književnosti. Pa šta ako je to vulgarna snaga njena. Vratiću se na sebe (jer to je uvek tako zavodljivo):

Mene nisu ni primili u SKD. Naravno da sam se javno oglasila i zakukala. Da li su imali pravo da me ne prime? Ma naravno da nisu. Delikventi! Budale! Nisu ni pročitali moje knjige. Ništa oni ne znaju i iz tog razloga idem da malo plačem- eto vidite kako tako može i kako je lepo. Još da umem da održim bes duže pa da se krvno svetim. No slaba je moja snaga a ego veliki i trom.

Ovde u Rijeci niko nikoga ne psuje i svi dosta tiho pričaju. Kada govore o književnosti, čini mi se, govore o strancima. A zašto bi?

Dugo sam ovde i ovo je prvi put da mi nedostaje književna scena. Zato što je scena. Postavljamo treš komade ali one posle kojih odeš kući i osećaš se kao da si splavario Tarom. Nema lažne rekvizite a publika ne gađa pomidorom nego kamenjem (po mogućstvu oštrim ali poroznim). Nemojte nikada da spuštate zavesu, neka se zauvek drži čas i neka padaju ćuskije.


август 26, 2015

Jugofol

već dugo želim da napišem blog. to obično znači da neću ništa napisati. želela sam da ga pišem na tom  putu od milion dana kada smo u jugu, kojim se mnogi ne bi usudili ni do pančeva, slušali azru i bajagu a pored nas prolazili tenkovi za proslavu oluje. o putu po novoj neojugoslaviji koja je sada država ljudi koje voliš i samo zato ima nekakvo ime/nazovimo je ovako i granice/ pa bilo koje.
nekoliko stvari:

kada kreneš na put jugom, ne krećeš s vetrom u leđa. otpada ti auspuh, posećuješ sela ne tako interesantna u kojima imaju čudne cenovnike za nesrećnike po putu, ona sela bez reka ili jezera ali sa dosta kafana. crkava ti ventilator, a alnaser, za koji do malopre nisi znao da postoji, lupaš čekićem jer ti je tako rečeno a u sebi ozbiljno promatraš činjenicu da upravo čekićem udaraš deo svog automobila. na granici ti ne radi far ali si svima simpatičan, malo što nemaš klimu i mučiš se, malo što si kupio toliko startasica kao da te čeka spremna tezga na bajlonijevoj pijaci. a verovatno malo i zbog bajage, dalje

kada kreneš na put jugom a slučajno je tada vojna parada panduri ti se smeju i slikaju te iz svojih kombija, babe na pumpama se razneže, slovenci po alpima ustaju iz svojih kafanskih stolica i mašu ti. oko opatije te pozdravljaju istetovirani navijači i zovu te na pivo.

kada kreneš na put jugom smešan si i time si siguran.

već dugo želim o tome da napišem blog. da je tito kojim slučajem bio primoran da se obuče kao žena obukao bi se kao kolinda
na dan proslave oluje
dala sam izjavu za tv na rovinjskoj pijaci, poželela da im ne pada kiša kao kod nas što je padala i skromno se zgadila nad svakom vrstom vojne parade, kupila četiri vrlo lepa oslića, ne tako skupa, i otišla na plažu, peške jer
kada kreneš na put jugom ne želiš previše da ga pališ i gasiš jer su to osetljive stvari a nemaš baš puno izolir trake. misliš bolje je i na užarenoj steni nego na tim peškirima koje moraš da stavljaš na sedište kako bi ti dupe ostalo upotrebljivo, misliš
kada sam krenuo na ovaj put jugom o čemu sam mislio
a mislio si o moru u ponoć, o tihim ribarskim poštama, o jednom čudnom italijanu, o
triglavu u oblacima i još si se zakleo da nećeš biti sretan do kraja godine, pa ipak
kada si krenuo na taj put jugom, otvorio i zatvorio prozor oko sto puta, prvi put umrljao ruke uljem, naučio da je devet litara definitivno prevelika potrošnja za ta kola, kada si shvatio da petoro ljudi ka plaži nije najbolje rešenje i u toj gluposti oko pet dana istrajao, kada te je taj jugo odveo do prijatelja koje dugo nisi video i kada si se sa njima grlio i pričao o lepoti ćirilice i čitao
divne zaboravljene hrvatske pesnike
bio si sretan
sine moj


јул 09, 2015

Trifun

Govorila bih o psu. Upoznala sam ga danas pored reke. Beo je i ružan. Trifun je najružniji pas na svetu. To zna porodica od osam idiota koja se takmiči u tome ko će bolje podrignuti. Oni ga teraju zato što želi da se druži. Vidi, skaču idioti za nekom loptom pa hoće i on. Previše je lep da razume. Trifun je najlepši pas na svetu. Posle tog šutiranja prišao je nama bez straha, sa onim žutim pogledom u stranu, kao da ga je sramota što mu se toliko veselo trza rep. Obožavala sam ga i pela se na kamen u sred reke da bih ga testirala, mučila sam ga, Trifun ne voli vodu i šapom napipava kamenje pa zatim zapliva hrabro dok ga nose struje. Ja ga podignem na stenu kod sebe, zagrlim ga i pričam
Takvi su ljudi Trifune, pizde, misle da si dosadan a ti si dosadan samo dok te neko ne poljubi. Onda se smiriš i sedneš tako tu.
Šta gledaš, neće se ništa desiti.

Ovaj pas sigurno nikada ne spava. Njegove bele uši stalno se okreću za pretnjama u vodi, u vodi u ribama, u ljudima, u vazduhu koji sasvim nečujno prevlači lišće preko stena, u vazduhu u ljudima. Svako malo, Trifun zalaje na nešto što nikada nisam videla a krije se u zelenom.
Dok idem u dublju vodu on opet odlučuje da pliva, muči se. Suši se samo ako smo na suncu svi. Nema odmora, nema mira, nema spokoja, niko ovde nije bezbedan.

Jako je teško pisati o psu bez patetike, nije to čovek pa da je prošloga leta nepravedno poljubio pogrešna usta ili zlobno zavrnuo ruku. Kroz šake mi je prošlo mnogo pasa, lutalica, negovanih navijenih pudlica mojih prijatelja, ofucanih staraca i svaki mi je bio blizak i sa svakim sam delila ručak. I dok je moja glava ležala na Trifunovom stomaku/on se postavio iza moje glave i sedeo tako da mogu da se naslonim na njega/, počela sam plakati kao pičkica i to ne zato što mislim da će on sutra umreti od gladi niti zato što ga možda niko neće, već zato što ne možemo da budemo zajedno. Ja i moj pas. Od svih pasa do sada jedino ovaj put, ja i moj pas zaista, na steni, ja i moj prijatelj u vodi, ja i moj pas večito na oprezu, preplašeni, dopričani i završeni kao jedno ogromno uho.

Danas sam gledala dokumentarac o streljanju a govorila bih o psu. Ovo sigurno znači nešto loše i tiče se mog karaktera. Svejedno mi je. Moj pas je sada pored reke i juri vilinog konjica koga samo on vidi. Pati od paranoidne šizofrenije i ima najgrozniju dlaku na svetu. Kada ga pogledaš u oči stomak ti se prevrne od ljubavi i u ušima ti se prave topli mehuri.

Jako je teško pisati o psu bez patetike.

јун 09, 2015

Demencija

Ovo pola meseca nad drinčićevom osam skorašnji je snimak moga mozga. Na njemu se vide četiri uspomene iz detinjstva, vakcinacija koja nije uspela, smrt psa/babe/dede/dede/smrt, šamar zbog sladoleda i vađenje krajnika/otirač smrti. Ostalo su samo skoro crne perunike u bašti moje bake dobijene smelim ukrštanjem vrsta. Ono što isijava iz mog polumozga rasprostire se koliko treba, dakle nedovoljno. Niko nije izneveren niti povređen, niko ne sme da se žali jer
nebo nije tražilo svetlo.

Uspomene su moje tužne žene sa toplim sisama i
dok se spušta teška lepljiva lipa po kantama za smeće i ljudima ja
osećam kako u meni sve gotovo naglo bledi i onda odumire bez ikakvog zvuka. Samo četiri sećanja. Teško je to o noćima junskim, o noćima
govorim samo kada je zaista noć i kada mi se soba sakrila u mrak kao u kajsiju. Volela bih da sve pamtim no ovo pola meseca se dosta klati i zariva se u krovove, tamo ostaje neko vreme i onda nastavi da viri kroz prozore. Zaboravljam ljude koje jako dugo ili vrlo kratko nisam videla, zaboravljam kako i kada
trepćete

zaboravljam kako se smejete pa se zaplačem na ulici kada se neko nasmije kao vi i posle ne znam šta mi se to dešava ni zašto sam na ulici ni zašto se neko nasmejao. 
Da li se neko našalio nisam razumela? 
Zaboravljam i kako se volite i koje su vam omiljene knjige, zaboravljam da neki od vas nisu ni čitali knjige nego nosili sekire ili nisu ni imali prste i zaboravljam a večno vas tražim
sve
na okupu
nadvijene nad nekom lepom ružičastom provalijom koja bi bila
moja duša ili samo priroda moje duše, nebitno
vačno vas tamo tražim i guram nogom, grubo, dosta vičem:
da vam se skrcaju lobanje i da konačno možemo svi u ovom stanu da budemo mirni:
vidi, čovek je više nego zemlja pa ni to nije dovoljno jer
niko na ovome svetu ne želi biti krtica
mekano slepo jezgro života.

Kažu da svako ima svoju zvezdu koja ga čuva. Pušite kurac.

Nebo nije tražilo svetlo.

мај 22, 2015

sretna deca retko spavaju

Obično u dvehiljadeipetnaestim godinama iza mene šiba vetar i žute lisice mi prolaze kroz noge. Ispred koraka vidim nesigurno treperenje meseca ili nekog čoveka koga volim. Gotovo nikada nisam zbunjena, često govorim kako gotovo nikada nisam zbunjena:
situacija se postavila prenagljeno jasno-okrugli sto, ispod njega patike prijatelja, četiri šape, mrve hleba i blata. Biće kiše, biće da nikome nije stalo.
Neko je govorio o tome kako je tužan i svi su ga razumeli. Onda je neko rekao da možemo plakati sada i ovde a posle ćemo videti, i niko nije plakao. Ne moramo tako daleko-
Vidi, sneg je još uvek topao i pravi barice na kolenima i sliva se niz vilicu.
Vidi sneg zna

U vraćanju kućama pognuli smo glave ka zemlji. Mokre šape smrdljivih pasa koje volimo ostaju da čekaju sunce i nemaju veze sa toplim sobama koje guše predmetima na koje smo navikli. Jeste, ta lampa uz koju si čitao za fakultet i jebao za budućnost i dalje isto znači. Gde su sada ti ljudi i zašto ne odnesu svoje proklete stvari od kojih se ne vidi tvoj
samo tvoj
jedino tvoj krevet?

Dvanaest godina imala sam dva morska praseta koja su živela u dva lavora. Mislim da se nikada nisu upoznali, samo su skičali. Kada je starije umrlo mlađe je sasvim preživarski nastavilo da postoji a ja sam ga žalila da ga ne bih mrzela.
Situacija je bila prenagljeno jasna, kao nebo nad budimom, kao prvi dan menstruacije, kao floberova knjiga, kao
neko ko govori o tome kako ga je nešto neprijatno obuzelo i onda svi ućute i klimnu svojom glavom.

Obično iza nas šiba vetar i mi to znamo kada se vraćamo kućama i pokušavamo da se izgubimo i da nam nije potrebno to
jutro sa prozora,
poznati kvadrat neba premera 22x78 ili svejedno
u vraćanju smo pognuli glave ka zemlji a kada sam pitala prijatelja: dobro, jesi li sada miran?
on je rekao da za njega mira više nema
pa ni pod ćebetom, krevetom, tepihom
pa ni mirisom poznatog praška za veš.

gde smo se uopšte vratili kada
sretna deca vrlo retko spavaju.


мај 01, 2015

pa zar ništa.

da mi je svejedno.
da male sise srastu sa kukovima, popadaju kao trule šljive, ostanu same na pijaci
uz zrak sunca, još tužnije
da prođem šakom preko čela, kažem
nisam sigurna koji je danas dan, nisam sigurna jesam li ikada bila sretna,
da mi je nesreće.

umiru, obično južnije, neki ljudi. zabole me. nisam vrsinula od radosti bar tri meseca. kada si ishitren to je čitav jedan mučni život. ne znam ja šta je mučenje. zabole me. 
rascveta mi se u krevetu divno zelena nezainteresovanost između duše, prostora i vremena. sitna prašina iz dušeka obloži mi telo. spavam gola i nespokojna.

da mi je svejedno i da belo kukuruzno brašno mešam dok ključa, šakom
svakoga dana, da je isto, da nema nedelje niti dobrog prijatelja koji se uglavnom smeje iskreno.

žene imaju lepe haljine od svile, njihove su noge izbrijane do prepona a odatle više nije bitno
biti van prirode
u proleće
biti u prirodi
biti kiša, biti kao kiša među ljudima

više ne umem ni da vam pišem već
samo popadam po ramenima
između rečenica kojima se volite.

umiru, obično južnije, neki ljudi, uz zrak sunca, još tužnije, zboli ih. 
spavam gola i nespokojna.


април 22, 2015

kako ne pišem blog

I ne pišem.
I već jako dugo.
još od kada je poletela ona beba sa prozora. ništa. idem tako ulicom, slinim, proleće je, zaplačem do četiri puta dnevno i sve to previše lako preživim. onda neki jadni mir iz kojeg se ne da pisati ništa. često šetam a čoveka nisam videla mesecima. videla sam nekoliko hiljada cipela, poneki nervozni pokret usana svojih prijatelja a toliko se toga desilo čini mi se,
neki su prijatelji sedeli za stolom i govorili o tome kako su ranije jedni druge voleli više,
naznaka proleća počela je da nam kosi babe i godina 2015. preti sahranama, sasvim malim sahranama, bez ručka i govora o tome kako ovo nije smelo da se desi jer
svi smo to očekivali. a

ko to još sanja svoje telo kako se nadima i time sluti smrt?

svi misle prolećem da im je lepo a ja se ne dam i još se držim.

mesecima

pesmi ne prilazim, ne jedem belo brašno, sa mukom šetam kada mi se čini da će biti kiše i negde duboko u sebi verujem da su to ozbiljni problemi, problemi čitavog sveta, problemi rušitelji
negde duboko u sebi
pitali su me
kako se nikada ne rastužiš
ljudi pričaju, ljudi tako mnogo pričaju,
ljudi pričaju glupo
obično na uho ili kragnu košulje
obično negde u pazuh obično
glupo
kako se nikada ne razveseliš?

dvadesetisedam godina previše često odmahujem glavom,
ležem u najmanji krevet u celoj ulici, rastem neprestano i nametljivo
desnom rukom mogu da ubijem čoveka, uopšte
mogu da ubijem čoveka
samo ne vidim kako je to zabavno ili korisno.

oni bi pitali
kako možete da ubijete čoveka i
zar me nije sramota kad
napolju je dvadesetisedam stepeni, proleće
psi seru po kalemegdanu, gazdarice šetaju do galerije
jedu sladoled na točenje, spuštaju svoje kratke žute suknjice
a ja
već previše dugo odmahujem glavom
ližem nokte,
jedem kreč.