мај 01, 2015

pa zar ništa.

da mi je svejedno.
da male sise srastu sa kukovima, popadaju kao trule šljive, ostanu same na pijaci
uz zrak sunca, još tužnije
da prođem šakom preko čela, kažem
nisam sigurna koji je danas dan, nisam sigurna jesam li ikada bila sretna,
da mi je nesreće.

umiru, obično južnije, neki ljudi. zabole me. nisam vrsinula od radosti bar tri meseca. kada si ishitren to je čitav jedan mučni život. ne znam ja šta je mučenje. zabole me. 
rascveta mi se u krevetu divno zelena nezainteresovanost između duše, prostora i vremena. sitna prašina iz dušeka obloži mi telo. spavam gola i nespokojna.

da mi je svejedno i da belo kukuruzno brašno mešam dok ključa, šakom
svakoga dana, da je isto, da nema nedelje niti dobrog prijatelja koji se uglavnom smeje iskreno.

žene imaju lepe haljine od svile, njihove su noge izbrijane do prepona a odatle više nije bitno
biti van prirode
u proleće
biti u prirodi
biti kiša, biti kao kiša među ljudima

više ne umem ni da vam pišem već
samo popadam po ramenima
između rečenica kojima se volite.

umiru, obično južnije, neki ljudi, uz zrak sunca, još tužnije, zboli ih. 
spavam gola i nespokojna.


Нема коментара:

Постави коментар