Trifun

Govorila bih o psu. Upoznala sam ga danas pored reke. Beo je i ružan. Trifun je najružniji pas na svetu. To zna porodica od osam idiota koja se takmiči u tome ko će bolje podrignuti. Oni ga teraju zato što želi da se druži. Vidi, skaču idioti za nekom loptom pa hoće i on. Previše je lep da razume. Trifun je najlepši pas na svetu. Posle tog šutiranja prišao je nama bez straha, sa onim žutim pogledom u stranu, kao da ga je sramota što mu se toliko veselo trza rep. Obožavala sam ga i pela se na kamen u sred reke da bih ga testirala, mučila sam ga, Trifun ne voli vodu i šapom napipava kamenje pa zatim zapliva hrabro dok ga nose struje. Ja ga podignem na stenu kod sebe, zagrlim ga i pričam
Takvi su ljudi Trifune, pizde, misle da si dosadan a ti si dosadan samo dok te neko ne poljubi. Onda se smiriš i sedneš tako tu.
Šta gledaš, neće se ništa desiti.

Ovaj pas sigurno nikada ne spava. Njegove bele uši stalno se okreću za pretnjama u vodi, u vodi u ribama, u ljudima, u vazduhu koji sasvim nečujno prevlači lišće preko stena, u vazduhu u ljudima. Svako malo, Trifun zalaje na nešto što nikada nisam videla a krije se u zelenom.
Dok idem u dublju vodu on opet odlučuje da pliva, muči se. Suši se samo ako smo na suncu svi. Nema odmora, nema mira, nema spokoja, niko ovde nije bezbedan.

Jako je teško pisati o psu bez patetike, nije to čovek pa da je prošloga leta nepravedno poljubio pogrešna usta ili zlobno zavrnuo ruku. Kroz šake mi je prošlo mnogo pasa, lutalica, negovanih navijenih pudlica mojih prijatelja, ofucanih staraca i svaki mi je bio blizak i sa svakim sam delila ručak. I dok je moja glava ležala na Trifunovom stomaku/on se postavio iza moje glave i sedeo tako da mogu da se naslonim na njega/, počela sam plakati kao pičkica i to ne zato što mislim da će on sutra umreti od gladi niti zato što ga možda niko neće, već zato što ne možemo da budemo zajedno. Ja i moj pas. Od svih pasa do sada jedino ovaj put, ja i moj pas zaista, na steni, ja i moj prijatelj u vodi, ja i moj pas večito na oprezu, preplašeni, dopričani i završeni kao jedno ogromno uho.

Danas sam gledala dokumentarac o streljanju a govorila bih o psu. Ovo sigurno znači nešto loše i tiče se mog karaktera. Svejedno mi je. Moj pas je sada pored reke i juri vilinog konjica koga samo on vidi. Pati od paranoidne šizofrenije i ima najgrozniju dlaku na svetu. Kada ga pogledaš u oči stomak ti se prevrne od ljubavi i u ušima ti se prave topli mehuri.

Jako je teško pisati o psu bez patetike.