Dobro sam. Dve i po hiljade kilometara severno sam dobro. Ovde sunce ne zalazi i do jutra se pale vatre iznad mora. Drveće se povilo od cveća gore nego u bosanskim pesmama. I dok u deset sati posle ponoći slušam lista i pijem četvrti visoko oporezovani martini, osećam nekako toplo ispod levog kuka kako me
Zabole za poplavljene srpske gradove, radne akcije, potpoljene kučiće, pokretnu i nepokretnu imovinu, zabole me za džakove peska, gradske brane, hidroelektrane i
Dedu koji pokušava da spasi svoju živinu i za ujaka koji sa nadstrešnice gleda svoju potopljenu baštu i puši prvu cigaru posle osam godina.
Zabole me i za majku i oca i za prijatelje. Oni se boje da neće imati struje i vode za piće. Beogradski šljam razmaženi. Zabole me i za mačku i za cene povrća jer
dobro sam. Sednem na neku klupicu i gledam ih očišćene od ratova i nemira kako se bude sa prolećem. Onda zamislim izlivanje ovog severnog mora. Sve će se jednom poplaviti, i vaše nacionalno pozorište i vaše besplatne radnje za trudnice. Sve sa ribama na dno, sve će se jednom. No, oni to ne znaju.
Pre spavanja manično prelistavam vesti. Gledam prognoze nekoliko puta dnevno. Zato što sam pizda, kada su me pitali da li bih radije bila kući rekla sam da, ne mahinalno, rekla sam ubeđeno i nepokolebljivo da. Jer sam pizda-
Treba biti hrabar, ostati u nekoj uređenoj vukojebini, roditi uređenu decu, učiti ih esperanto, piti skupe čajeve i nikada se više ne vratiti u mulj. To je hrabrost.
Ali ja sam pizda i nisam dobro. Dve i po hiljade kilometara severno nisam dobro. Prži me sunce pored mora koje bih satrla za litar ubuđale vojvođenske vode. Kažu, najveća katastrofa u srbiji u poslednjih nekoliko decenija
Ide mi se kući.
Нема коментара:
Постави коментар