niko

Jutro je, između ostalog, gadno jer nema ni tog, jednog, zelenog zraka ni naglosti. Na nekoj steni između Pule i Rovinja stoji žena i piše pesmu o Beogradu. Ja joj strašno zavidim, krv bih joj u vodu pustila. Na nekoj  ženi rastu lepi nokti, na nekoj ožiljci i modri krugovi što vode do površine i objašnjavaju dan posle neprospavane noći. Na nekoj noći vodim se do nje i šapućem

Ruku koja mi je taman uzimam sa dve šake i pokušavam da je zgrejem. Nemaš ti pojma šta su parkovi oko pravoslavnih crkava ni kakav ološ jutrom krade pa daje golubovima. Nemaš ti pojma šta su golubovi ovde ni koliko se trulo uspaljuju zamorne strasti neshvaćenih žena. Ne znaš ti tugu vrelih gradova bez mora.

Na nekoj ženi rastu lepi nokti, na nekoj ožiljci, u meni raste suptilna klica smrti pa sam veća od jutra i vatrenih planova. Jačaju zglobovi i, čini mi se, sve više ovu kosu prepuštam slučaju. Ništa se ne dešava sa rečima, često neobično mnogo ćutim. Je li me čovek video tako snažnu ili se za džabe očešem o ljude?

Ne znam da li iko poznaje jačinu milimetra ili priznanja o dugom životu. Jutro je, između ostalog, gadno zbog predodređenosti i ropstva. Svetlo od milimetara i

Jutro je van svega ovoga gadno i zbog onoga koji se usudio da piše o tome, zbog ptica koje ne znaju da pevaju, zbog naroda koji mora da radi a ne mora da bude sretan, zbog paljevine, bledila senki, mrtvog proleća, nesanice, mokrenja i satova.

Svuda je ovako, milimetarski bitno, jutro. 

Meni se ide na more, priča o ljudima koje nikada nisam upoznala, pretvara o zavisnosti. Meni se biva zgažneom, nerazumljivom i vazdušnom a

Samo sam čvrsta zemlja po kojoj opada sunce i teško letnje cveće

Izgrađena kao nešto što se koristi za rat ili ljubav

Nešto što se čvrsto steže u šaci i

Beskrajno bolno ne puca.