Beograd

Jesi li se nekada ogrebao o stablo lipe u Majke Jevrosime ili primetio da drvoredi i dalje postoje, ugroženo, uklješteni dobrim automobilima i letnjim baštama. Slomio stolicu i zagrlio stablo. Pisao Beogradu u vreme neutešno zrelo za ljubav a
opet
čudno
posustalo
mesec se i dalje kreće ka Savi samo ga niko nije pratio godinama. Tvoj grad nije lep. Kada do njega dolećeš ispod stopala ti se razvija Vojvodina a prelaziš u sivilo. Kada do njega dopreš bilo kojim drugim putem uvidiš koliko su pitomi predeli kojima si se na kratko zadovoljavao jer
Tvoj je grad zver
Koščatih visokih i olupanih zgrada on preti naglim rušenjem i gotovo se ni Sunce o njega ne odbija. Šta to diše pod savskim mostom a nije riba, pitam. Jeste li umrli vi zbačeni sa svojih muka ili obrazujete naše odraze po
kišnim danima otvorenih voda?
Jebi se
Tvoj je grad Istanbul, tvoj je grad Beč, tvoj je grad zakočen kao malo sperme u uglu oka. Tvoj je grad uzaludan u
kasnoletnje popodne on okuplja dva starca ispred izgloga skupih cipela, pušta džez po brdovitim ulicama, kožu ti obavija najnežnijim i najprljavijim vazduhom pripremljenim još od prošle godine, još od vremena roditeljskih priča. Smeju se siromašni ljudi i vade svoje cigare iz iznošenih pantalona. Ona ljubi mesto gde bi postojao zub da je postojalo pravde ili vremena, svejedno
u Rige od Fere sam plakala, nastavila put do banije, kod politike sela i gužvala račun među prstima ( 2 banane, 1 konzerva kokakole), glasno ponavljala (čula se muzika iz šumatovca) glasno ponavljala: Kako je lepo jebote, kako je
lepo
jebote
Noć ne ubija dan već čitav sat
Psi ćute i maze svoje repove
Kako je lepo, jebote, tvoj grad je najosetljiviji u ovo doba godine tvojih ruku i ima samo blage noći koje se razvalče po ulicama, nisko i rastresito.

Jednom ćeš sigurno otići, pitam, ko se ikada usudio da to učini dok su cvetale tikve

Dok se vetar ovako odnosio prema čoveku