kako ne pišem blog

I ne pišem.

I već jako dugo.
još od kada je poletela ona beba sa prozora. ništa. idem tako ulicom, slinim, proleće je, zaplačem do četiri puta dnevno i sve to previše lako preživim. onda neki jadni mir iz kojeg se ne da pisati ništa. često šetam a čoveka nisam videla mesecima. videla sam nekoliko hiljada cipela, poneki nervozni pokret usana svojih prijatelja a toliko se toga desilo čini mi se,
neki su prijatelji sedeli za stolom i govorili o tome kako su ranije jedni druge voleli više,
naznaka proleća počela je da nam kosi babe i godina 2015. preti sahranama, sasvim malim sahranama, bez ručka i govora o tome kako ovo nije smelo da se desi jer
svi smo to očekivali. a

ko to još sanja svoje telo kako se nadima i time sluti smrt?

svi misle prolećem da im je lepo a ja se ne dam i još se držim.

mesecima

pesmi ne prilazim, ne jedem belo brašno, sa mukom šetam kada mi se čini da će biti kiše i negde duboko u sebi verujem da su to ozbiljni problemi, problemi čitavog sveta, problemi rušitelji
negde duboko u sebi
pitali su me
kako se nikada ne rastužiš
ljudi pričaju, ljudi tako mnogo pričaju,
ljudi pričaju glupo
obično na uho ili kragnu košulje
obično negde u pazuh obično
glupo
kako se nikada ne razveseliš?

dvadesetisedam godina previše često odmahujem glavom,
ležem u najmanji krevet u celoj ulici, rastem neprestano i nametljivo
desnom rukom mogu da ubijem čoveka, uopšte
mogu da ubijem čoveka
samo ne vidim kako je to zabavno ili korisno.

oni bi pitali
kako možete da ubijete čoveka i
zar me nije sramota kad
napolju je dvadesetisedam stepeni, proleće
psi seru po kalemegdanu, gazdarice šetaju do galerije
jedu sladoled na točenje, spuštaju svoje kratke žute suknjice
a ja
već previše dugo odmahujem glavom
ližem nokte,
jedem kreč.