pa zar ništa.

da mi je svejedno.

da male sise srastu sa kukovima, popadaju kao trule šljive, ostanu same na pijaci

uz zrak sunca, još tužnije

da prođem šakom preko čela, kažem

nisam sigurna koji je danas dan, nisam sigurna jesam li ikada bila sretna,

da mi je nesreće.

umiru, obično južnije, neki ljudi. zabole me. nisam vrsinula od radosti bar tri meseca. kada si ishitren to je čitav jedan mučni život. ne znam ja šta je mučenje. zabole me. 

rascveta mi se u krevetu divno zelena nezainteresovanost između duše, prostora i vremena. sitna prašina iz dušeka obloži mi telo. spavam gola i nespokojna.

da mi je svejedno i da belo kukuruzno brašno mešam dok ključa, šakom

svakoga dana, da je isto, da nema nedelje niti dobrog prijatelja koji se uglavnom smeje iskreno.

žene imaju lepe haljine od svile, njihove su noge izbrijane do prepona a odatle više nije bitno

biti van prirode

u proleće

biti u prirodi

biti kiša, biti kao kiša među ljudima

više ne umem ni da vam pišem već

samo popadam po ramenima

između rečenica kojima se volite.

umiru, obično južnije, neki ljudi, uz zrak sunca, još tužnije, zboli ih. 

spavam gola i nespokojna.