Demencija

Ovo pola meseca nad drinčićevom osam skorašnji je snimak moga mozga. Na njemu se vide četiri uspomene iz detinjstva, vakcinacija koja nije uspela, smrt psa/babe/dede/dede/smrt, šamar zbog sladoleda i vađenje krajnika/otirač smrti. Ostalo su samo skoro crne perunike u bašti moje bake dobijene smelim ukrštanjem vrsta. Ono što isijava iz mog polumozga rasprostire se koliko treba, dakle nedovoljno. Niko nije izneveren niti povređen, niko ne sme da se žali jer

nebo nije tražilo svetlo.

Uspomene su moje tužne žene sa toplim sisama i

dok se spušta teška lepljiva lipa po kantama za smeće i ljudima ja

osećam kako u meni sve gotovo naglo bledi i onda odumire bez ikakvog zvuka. Samo četiri sećanja. Teško je to o noćima junskim, o noćima

govorim samo kada je zaista noć i kada mi se soba sakrila u mrak kao u kajsiju. Volela bih da sve pamtim no ovo pola meseca se dosta klati i zariva se u krovove, tamo ostaje neko vreme i onda nastavi da viri kroz prozore. Zaboravljam ljude koje jako dugo ili vrlo kratko nisam videla, zaboravljam kako i kada

trepćete

zaboravljam kako se smejete pa se zaplačem na ulici kada se neko nasmije kao vi i posle ne znam šta mi se to dešava ni zašto sam na ulici ni zašto se neko nasmejao. 

Da li se neko našalio nisam razumela? 

Zaboravljam i kako se volite i koje su vam omiljene knjige, zaboravljam da neki od vas nisu ni čitali knjige nego nosili sekire ili nisu ni imali prste i zaboravljam a večno vas tražim

sve

na okupu

nadvijene nad nekom lepom ružičastom provalijom koja bi bila

moja duša ili samo priroda moje duše, nebitno

vačno vas tamo tražim i guram nogom, grubo, dosta vičem:

da vam se skrcaju lobanje i da konačno možemo svi u ovom stanu da budemo mirni:

vidi, čovek je više nego zemlja pa ni to nije dovoljno jer

niko na ovome svetu ne želi biti krtica

mekano slepo jezgro života.

Kažu da svako ima svoju zvezdu koja ga čuva. Pušite kurac.

Nebo nije tražilo svetlo.