Obično u dvehiljadeipetnaestim godinama iza mene šiba vetar i žute lisice mi prolaze kroz noge. Ispred koraka vidim nesigurno treperenje meseca ili nekog čoveka koga volim. Gotovo nikada nisam zbunjena, često govorim kako gotovo nikada nisam zbunjena:
situacija se postavila prenagljeno jasno-okrugli sto, ispod njega patike prijatelja, četiri šape, mrve hleba i blata. Biće kiše, biće da nikome nije stalo.
Neko je govorio o tome kako je tužan i svi su ga razumeli. Onda je neko rekao da možemo plakati sada i ovde a posle ćemo videti, i niko nije plakao. Ne moramo tako daleko-
Vidi, sneg je još uvek topao i pravi barice na kolenima i sliva se niz vilicu.
Vidi sneg zna
U vraćanju kućama pognuli smo glave ka zemlji. Mokre šape smrdljivih pasa koje volimo ostaju da čekaju sunce i nemaju veze sa toplim sobama koje guše predmetima na koje smo navikli. Jeste, ta lampa uz koju si čitao za fakultet i jebao za budućnost i dalje isto znači. Gde su sada ti ljudi i zašto ne odnesu svoje proklete stvari od kojih se ne vidi tvoj
samo tvoj
jedino tvoj krevet?
Dvanaest godina imala sam dva morska praseta koja su živela u dva lavora. Mislim da se nikada nisu upoznali, samo su skičali. Kada je starije umrlo mlađe je sasvim preživarski nastavilo da postoji a ja sam ga žalila da ga ne bih mrzela.
Situacija je bila prenagljeno jasna, kao nebo nad budimom, kao prvi dan menstruacije, kao floberova knjiga, kao
neko ko govori o tome kako ga je nešto neprijatno obuzelo i onda svi ućute i klimnu svojom glavom.
Obično iza nas šiba vetar i mi to znamo kada se vraćamo kućama i pokušavamo da se izgubimo i da nam nije potrebno to
jutro sa prozora,
poznati kvadrat neba premera 22x78 ili svejedno
u vraćanju smo pognuli glave ka zemlji a kada sam pitala prijatelja: dobro, jesi li sada miran?
on je rekao da za njega mira više nema
pa ni pod ćebetom, krevetom, tepihom
pa ni mirisom poznatog praška za veš.
gde smo se uopšte vratili kada
sretna deca vrlo retko spavaju.
Нема коментара:
Постави коментар