Laku noć komšija

Nemojte nikada više proći našom ulicom. Ovde se prozori slabo zatvaraju čak i po zimi i
miriše zagorelo ljudsko meso
i sa zgrada padaju bebe, kroz podrume se izlazi vezano. A pomislili ste
kakva divna viseća rasveta, kakav lep izlaz na istočni skver.

Naši stanovi gledaju istim malenim terasama na zajedničko dvorište i uglavnom se oko terpezarija urliče i uglavnom se oko terpezarija ubija. Sve izvrnuto da vi ne čujete
jer smo građani i
komšije su rekle da su bili povučen par i da nisu razgovarali sa drugima jer su građani i
ne mešamo ništa osim dobar dan i dobro veče jer smo građani i
ako se jebeš glasno to radiš sa spoljne strane a ako umireš to radiš sa
unutarnje strane
ne otopio se sneg ni taj
jedan
jedini
korak tela

Zaista
nemojte nikada više proći našom ulicom i neka se ni mi više nikada iz nje ne usudimo. Uredimo malo ovaj svet. Ne prilazite nam krv vam jebem. I drugde pucaju tikve
i drugde svanjavaju rotacije
Zavezaće vam se creva, letos
nismo znali da li gori komšija ili samo
njegova večera zaboravljena usled previše burbona i loše tretirane
druge ličnosti.

Sva sreća bio je to samo njegov pas. Samo njegov
pas
ga je ludački voleo
a roditelji su slali razglednice iz Australije
i oni više nikada neće proći našom ulicom
niti videti po prozorima te načičkane glavice kupusa

Sva sreća, sva sreća
što nikada više nećete proći
našom ulicom
jer teško je proći do male terase, vi to naravno ne znate
one imaju svoja mala vrata i
dosta male prolaze
čuva naše naučeno porodično ćutanje.

Nema prepričavanja.
Svi smo čuli, molim lepo
kada je odlučio da ih završi i
kada je nešto preletelo drveće
suviše nisko
on je vikao Zvezda, zvezda!
(molim vas nemojte ovo reći novinama, molim vas budite obazrivi,
nismo mi paori)zaista
nema ničega, odlazite

krv vam jebem

mi nećemo nikuda, otvorićemo sve prozore
u februaru
pocepaćemo zavese, potrgati roletne
nećemo više nikada gasiti svetla
kuvaćemo i ješćemo na terasi
bacićemo sve ključeve u Dunav
spalićemo kola i na parking mestima vršiti nuždu
svakog sekunda gledaćemo se u oči
i nećemo ništa jedni drugima reći sem
/dobar dan
/dobro veče
/laku noć
komšija.

Loza

Grbići se ne množe. Jedna od šest sestara, jedno dete. Posle ničeg, nikog, ni za što. Grbićke ne rađaju. One putuju po Rusiji, misle da Staljin ima suviše grube crte lica a opet razgovaraju o politici, lagano naslućujući jezik koji su već jednom čule, na nekoj razmeni odbojkaša ili vojnika, svejedno
Grbićke biraju da nose kratke suknje u Libiji, kupuju drago kamenje koje kasnije dele prijateljicama i njihovoj deci. Dolaze u Beograd nemarno, mirišu domaća jela i ne vodeći računa o liniji
one jedu preterano mnogo masti koja im se kasnije razloži u stresu oko posla i braće.
Braća dosta piju ako se ne ožene a ako se ožene ne piju nikako. Jedan nije pio nikako i umeo je da jede ljutu papriku tako što joj izvadi srce, i obratno
izvadili su mu srce.
Braća retko prave sinove i ćerke. Jedan je napravio sina, sin je napravio jednu. Ta jedna sedi i smeje se svojoj poziciji jedine. Misli o svima koji su mogli a nisu želeli, gricka rub svakog džempera, retko ide u posete i u glavi ponavlja pesme jednom naučene, ko zna otkud
baba tetke donose seks u pokretu i nemarno govore o ljubavnicima
On je bio strašno lep i nosio je uvek belo odelo i malu kutijicu sa pomadom od maslina u desnom džepu.
svi su bili strašno lepi, niko dovoljno. Devojke su imale dugačke crvene nokte, plave šiške, crne kose do brade, maštu, grilonke, sandale na vezivanje, visoke sekusalne apetite i
ništa
Grbići se ne množe već
sasvim tiho rasipaju oko sebe sreću po pametnim glavama svojih prijatelja. Dišu kao delfini i slobodniji su od onoga što su sebi zacrtali. Često upiru oči na najmlađe što je ostalo
Ono ima kovrđžavu kosu do struka a u očima nešto nepotpuno što se spaja sa njihovim.To ih plaši i vređa. Ono ume da prečesto voli i prijateljima ljubi prste na rukama. Ono stari i nema sigurnih obećanja o nastavku. Ono brza. Ono vodi život ka njima.
Ono piše o tome kako se ne množi
sabija se u nekoliko slova i veruje
smrt će doći svakako, samo ne Grbićima
oni i kada umiru, umiru lenjo i neustanovljeno, nekako s jeseni kada se očekuje
Nekako neopaženo, ono veruje,
nekako samo

Raj, to su drugi

Gužva sam. Podešen prostor za osećanja i druženje. Peteočasovne smene karaktera. Sinoć se počela ljuljati viseća rasveta u mojoj ulici. Kada počne košava ovaj stan postane samo još jedna brodska kabina i konačno ima svoj centar sa kojim odlazi 

nepovratno

je svako ustajanje iz kreveta.

Tišine me nikada nisu uzbudile i

vetar raznosi podzemne prolaze 

oko Moskve je najhaldnije sagraditi dom i

crći 

u nedostatku punijih i zvučnijih reči

predugo spavam.

Dok ti dajem sve 

šibice koštaju 3o dinara. Sa njima se može spaliti ostatak čoveka, npr. koleno koje se zaboravilo između rafova butina ili podlaktica sa stola u biblioteci. Mogu se upaliti cigare koje izviru iz navučenih i debelih rukava, rukavi, trepavice. Šibicama se, uostalom, mogu upaliti sve ostale šibice i time naglasiti kraj u nedostatku zanimljivijih kretanja 

reči

moraju priznati da će spasiti sve.

Ovde se gomilaju šake i pene se kade i gužva je. Komšija ne odustaje od poroda i strahovito lepo udara njegov začešljani glas. Žene nigde da se razlije a

tišine ga nikada nisu uzbudile, niti hrana, niti prva reč njegovog sina

Malene pare čuvaju oči 

generacijama

kada počne košava to dokazuje da je još nešto u našem svetu dovoljno snažno da ima svoj početak, sevajuću tačku razilaženja sa mirnim novinama i kosom , iza uha

samo ponekada čujem dovoljno , za ples

van gužve

pogodan je još jedino vetar

Tata me zove zlato

Vrući novembar, pesma se ne piše od ovakvih zaduženih reči, mora biti borbe, negde mora biti.

Vetar je sjurio moje gaćice sa printom hibiskusa na komšijsku terasu. Dosta neprijatnih stvari se dešava kada pazimo.

Senke

Prošlog novembra 

Rekla sam/ želela bih duboke starke sa krznom, digitalni toplomer, prijatelja koji ne spava gotovo nikada a sada sneg, zastranjenost, mir. Dosta neprijatne situacije vrelih novembarskih noći kada toplota sa ulica zadiže već dugačke i vunene suknje i teku skoro proletnji izdisaji po nogama. Sada se zaljubljuje, kaže frizerka obeležena retkim srčanim oboljenjem i

oslepela 

od prošlogodišnje košave

ova ulica nije prestala da zastajkuje za suncem

hladniji novembar kao budućnost ili

detinjstvo. Jedna je bitna Ivana rekla /pođi sa mnom pokazaću ti nešto zabavno. I pošle smo. Šibala se po rukama žilavom granom i prštala

je

koža neobično gruba za naše godine, osvetljena naglo suncem koje se s jeseni okomi ili nedovoljno okomi 

svejedno

kasnije je sedela na klupici i plakala o tome kako su je silovala dva muškarca sa dugačkim i prljavim bradama

žene su vrištale a muškarci puštali debele kolutove besa, kroz nos, i strpljivo stiskali prste ka zglobovima kao da su bitni

senke

Bilo je to sve

sve što je Ivana

i sve što je ivana obećala, neograničena zabava i gotovo radost za sve nas zadužene. I ja sam plakala i mrzela je što se toga nisam setila pre i ja dobila milka čokoladu devedesetih

i ja nazula nove cipele i 

ja imala crvene tanke pijavice po rukama i (senke)

od tada se svaki novembar veže za sticanje Ivane. Ona sada ima muža, psa, nekoliko godina u popravnom i par 

dosta neprijatnih

ohrabrenja

u vrućim i otuđenim danima samo bespotrebno pokriju lepe butine

divne žene 

jedu puno, balave jastuke

svašta mi se piše, ništa ne govori a pesma se ne tvori od ovakvih združenih reči, zaokruženosti, činjenice da je za jedan osmeh potrebno manje od trećine zeva

maleno

teško telo vuče svoju toplotu i čeka sneg da ga oporavi

zagrize sa drugim

i

dosta

neprijatnih

stvari

Ima nešto od kurca do kurca

Bez magle.
Pritisak neumeren, do butina, od butina mlako.
Kaplje plavi komšija sa trećeg: u Briselu ima 1957 usamljenih francuskinja i one su samo tada i lepe a čim ih neko zavoli one počnu brinuti o materici, pušenju, novim načinima čišćenja klozeta. Anet već četvrti dan vulgarno vrišti sa prozora koji gleda u moj. Naša mladost lepa, lepa mladost. Sedne na ogradu svog balkona a noge izbaci napolje da ginu. Probala sam da je nacrtam bezbroj puta jer Anet se nikada ni ne pomera već samo vrišti i ponekada plače i probala sam jer joj se vide gaćice
bez magle
teško mi je uhvatiti nečiji lik ili pičku.

Tako se često u ovom životu svode svetovi:

U junu je gastarbajterka iz Osla počešala moju ruku iznad lakta, ostavila dnevne novine i rekla: Samo sa dobrim dječacima vjek vjekovati
U Priboju sam imala psa što me je ujedao kad se dan loše započne 
A uvijek se loše započinjalo, tamo
Prekrstiš noge i čekaš da se udaš, a ona
ni sada čarape ne nosi i pomalo liči na bugarskog leptira ili
vest o poseti roditelja i domaćih jela
Iz straha
Kako sam je strašno volela.

Još uvek nisam upoznala kiše ulice Lombard a
Smrdi na kraj, početak, trud ili
Nešto što se ne sme odrediti, kako bilo
Anet se još nije ubila kako sam sebično verovala
Niti je moja fotografija njene noge postala poslenji dokaz da smo bitne, bez magle
Postoji još samo sećanje na poneku nemačku ravnicu, strah od zvezda, maj i pogače iz modernih pekara  dopadljivih imena
Hleb i kifle
Kao ženina poslednja odbrana
Anet je prestala da urla i
Peti dan se već samo ćudljivo klati sa balkona, on više ne zove i nema se sa kim svađati osim sa svojim dobrim francuskim buldogom i majkom iz druge porodice. Ubrzo ću i ja dalje ali gledam je dovoljno da  osetim
Među njenim šakama nema ničeg do
Naboja ispražnjenih čestica, samo uski prostori i tuga oko toga što ona ne razume
laku snagu istine u kojoj ima nečega od kurca do kurca
nekakvog strahovitog usamljenog hoda pod kosmosom ili vezivanja preko ulice sa nepoznatim ženama
pobeglim npr. sa juga
ta
ustaljena samosvest, dovoljno nežno osećanje vazduha koji delimo
Naša
Mladost
Lepa

Prvi kanon jedne hetereoseksualke

Puno znam o sebi. Bitno je: heteroseksualka, volim fine dečake, gadi mi se pička, sise su mi lepe, klasika. Meni želite da date dete. Ljubim se i držim za ruke isključivo sa dečacima. ALI

Majka i otac su mi liberali da sam htela devojčicu to ne bi bio problem. Mislim da hoću nešto da objasnim.
Ja ne usisavam, ne brišem prašinu, ne perem sudove posle kuvanja, kuvam samo ono što ja volim da jedem.
Toliko sam lenja da mi se prepuni piksla i ponekada pepeo utrljam tamo gde je pao.
Pušim od 14te.
Imam averziju prema sređenim sobama, imam averziju prema neurednim sobama.
Dva puta u životu sam opeglala košulju i ne zanima me preterano da li to nekome smeta. Drugima ne radim ništa što ne radim sebi. Mislim da pokušavam nešto da objasnim.
Dajte meni dete da mu perem benkice tečnim sapunom u sudoperi, meni dete.
Heteroseksualna sam i
Ne perem meso pre prženja, u sve stavljam vegetu a teflon tiganj gulim metalnom viljuškom jer sam odlučila da mi to ne bude bitno. To me ne zanima, prilagođavanja
Blago
Utonuće
U
Život
Meni dete, meni.

Dalje, svetlost se javlja okomitim menjanjem mojih pobuda, nekoliko puta dnevno.
Isto je i sa tišinom.
Isto je i sa vrištanjem.
U avionu umem da plačem.
Često na putovanjima zaboravim bitne stvari i
Rušim samozadate etičke principe.

U obdaništu sam mačku koju su svi voleli prebacila preko ograde na put znajući da će poginuti. Okrivili su devojčicu koju nisam volela i to me je učinilo sretnom. Dajte dete meni, meni.
Mislim da pokušavam nešto da objasnim.

Ja ustajem u tri popodne i nekada do jeseni mrzim život a posle se preglasno smejem.
Često ljudima skačem po glavi.
Imam suvu želju za reprodukcijom a bojim se osipanja
Blagog
Tonouća
U
Ljubav
Iskreno volim samo ono što mogu da biram.
Prijatelji.
Stradanja.
Dajte meni dete da ga dam svojim roditeljima koji su me naučili da budem sposobna
da budem nesposobna
Nama ga dajte.

Kada se seče pile ja jedem belo meso a nikada trticu i rep.
Dajte meni dete a ja ću njemu trticu.

Dajte meni dete jer sam spremna. Bolje ja nego neka lezbača ili prederčina. Ja se bar ljubim sa dečacima koje
Nekako
retko
zavolim

Mislim da pokušavam nešto da objasnim.

Beograd

Jesi li se nekada ogrebao o stablo lipe u Majke Jevrosime ili primetio da drvoredi i dalje postoje, ugroženo, uklješteni dobrim automobilima i letnjim baštama. Slomio stolicu i zagrlio stablo. Pisao Beogradu u vreme neutešno zrelo za ljubav a
opet
čudno
posustalo
mesec se i dalje kreće ka Savi samo ga niko nije pratio godinama. Tvoj grad nije lep. Kada do njega dolećeš ispod stopala ti se razvija Vojvodina a prelaziš u sivilo. Kada do njega dopreš bilo kojim drugim putem uvidiš koliko su pitomi predeli kojima si se na kratko zadovoljavao jer
Tvoj je grad zver
Koščatih visokih i olupanih zgrada on preti naglim rušenjem i gotovo se ni Sunce o njega ne odbija. Šta to diše pod savskim mostom a nije riba, pitam. Jeste li umrli vi zbačeni sa svojih muka ili obrazujete naše odraze po
kišnim danima otvorenih voda?
Jebi se
Tvoj je grad Istanbul, tvoj je grad Beč, tvoj je grad zakočen kao malo sperme u uglu oka. Tvoj je grad uzaludan u
kasnoletnje popodne on okuplja dva starca ispred izgloga skupih cipela, pušta džez po brdovitim ulicama, kožu ti obavija najnežnijim i najprljavijim vazduhom pripremljenim još od prošle godine, još od vremena roditeljskih priča. Smeju se siromašni ljudi i vade svoje cigare iz iznošenih pantalona. Ona ljubi mesto gde bi postojao zub da je postojalo pravde ili vremena, svejedno
u Rige od Fere sam plakala, nastavila put do banije, kod politike sela i gužvala račun među prstima ( 2 banane, 1 konzerva kokakole), glasno ponavljala (čula se muzika iz šumatovca) glasno ponavljala: Kako je lepo jebote, kako je
lepo
jebote
Noć ne ubija dan već čitav sat
Psi ćute i maze svoje repove
Kako je lepo, jebote, tvoj grad je najosetljiviji u ovo doba godine tvojih ruku i ima samo blage noći koje se razvalče po ulicama, nisko i rastresito.

Jednom ćeš sigurno otići, pitam, ko se ikada usudio da to učini dok su cvetale tikve

Dok se vetar ovako odnosio prema čoveku