.

Niko nikda ne piše kada je apsolutno nesrećan i kada nema nikakve nade. Ti se trenuci urliču ili grče, prećute i gutaju. Niko ih nikada nije lupao po tastaturi i kapao do besvesti.

Posredstvom nade, pisanje je pomak od ili do realnosti.

S tim u vezi pre deset minuta bih napisala:

Ljudi su govna. Sve hladno se o mene udara I NE RAZBIJA SE NIKADA. Ja sam jedino toplo što truli. Ja sam govno. Slabić, kukavica, nepoznanica, lešina, nedovoljna, nepotpuna, neutešna, plačipička. Đubre. Ambalaža nekih pravih osećanja. Ljudi su govna.

A sada:

Ljudi su moja govna. Sve što se o mene udara samo je moj bol. Nekada sam vesela. Svi su nekada veseli kao oficiri u belim uniformama, na moru, na lep dan, kao lepe i trudne žene koje ih gledaju. I mirisi. Biću i ja oficir ili trudna žena. Ja sam deo svakog dobra i zla i zato sam slabić i kukavica i nepoznanica i lešina i nedovoljna i nepotpuna i neutešna plačipička. Ja sam minijaturni deo svakog dobra u očima svojih prijatelja. Ljudi su govna. Moji prijatelji su jake plačipičke. U svakom godišnjem dobu ja strasno volim i pomeram dušu sa dobro određenih ugrejanih mesta. Svašta mi je sveto. Klanjam se luzerima i bojim se istovetnih.

Niko nikada ne piše kada je apsolutno nesrećan. Ovo je kraj posta.