Piksla na tom stomaku pulsira i nešto se očajno zasniva na njenoj nesigurnosti kroz koju mu govori da će svest propasti kroz pogrešne ruke, u pogrešne prostore gde nije mrak i nije tišina već i dalje sve pali nerve i zglobove. Ja sklopim oči samo pred spavanje. Drugačije ne smem.
Zima joj greje ono malo što je očekivala i grad se zajebava pa pušta sunce da divlja u januaru, suši jelke a ništa od ovoga ne niče. Možda on u strahu negde pre vremena širi ruke da ih posle više nikada ne sastavi. Ma što je ovo sa vremenom, pita, kao da ću od toga biti sretniji. Sve oko čoveka ćuti, i sat ćuti, i nema greške, nigde svet nije omanuo. Priznaće.
Ma delio ovaj dan san ili javu, veče ili jutro, proleće ili zimu hajdemo se jabat ispod kreveta, kaže joj, tamo je jedino sigurno, tamo ću ti sve napraviti. I sobu koja je okrenuta moru, i biblioteku i kupatilo besmisleno veliko i krevet besmisleno mali. Vezaću psa i pustiću kanarince. Dovešću društvo i pušićemo cigare i plakati. Samo nemojmo odozgo, odozgo mi pravi rane po leđima u koja ne gledaš i za koja te nije briga.
Sanjala ili ne sanjala, Ana Marija Grbić se budi da umre i pre toga bude sretna pa uplašena. To sam ja rekla dok svet oko čoveka ćuti.
Istovetni tvrdi predmeti su ono čega se dotičem i danas, i u pesmi koju sam pisala, i u stomaku koji je pretrpan.
Beograd diže i spušta magle a sigurni prostori su potcenjeni.
Нема коментара:
Постави коментар