Nema

Nema bloga. Ništa se ne dešava, pišem pesme. Sve se dešava. Ti najviše.

Tri godine je nije bilo, sreća zbog pisanja, kaplje sa plafona da me probudi. Glupa, crvena sreća po obrazima i u očnim kapilarima. Od nje slabo jedem i sanjam gradove koji imaju metalna neba. Smenjujem se intenzivno. Zaboli me nešto u donjem stomaku, zagolicaju me šake, ti najviše.

Sve mi je moja dušo i svašta sebi dopuštam. Nikada te nije bilo pa mogu.

Čitam jednom prijatelju dok visim sa kreveta. Malo plačem. Pušim dosta cigara. Dosta se smejem.

Niko i ništa mi ne nedostaje jer sve osećam. Svako mi noću zatvara oči. Ti najviše.

Da li je istina da ne postoji odgovor ni na jedno pitanje koje počinje ovako?

Nema bloga. Dragan se uselio i igra se pored mene. Tu je pa me ne zanima. Revolucije se pale i gase kao moji orgazmi. Ništa manje. Nema bloga. Jeste, pretoplo je i u Beogradu i Kijevu. Jeste jelka je još uvek tu i još uvek umire ali
nema bloga
ničega nema
tebe najviše