Dešavanja.

Zar da me bude briga što je proleće poranilo i što nas zima nije satrla, pokosila babe i useve, zaledila cevi u vikendicama u koje idemo samo kada je sunce?

Zar da zbog toga budem sretna. Meni neko nedostaje.

Juče sam gledala La grande bellezza, sedam puta želela da odsečem kosu da vidim da li bih bila čudna, pročitala tri Lorkine pesme i napisala jednu lošu. Svesnost o proteklom vremenu me često olupa o zid ali ja jako slabo krvarim. Jednom mesečno. Slabo. Dragan je, čini mi se, dobio ksilofon. Ja sam dobila glavobolju. Komšinica batine. Zar da me za to bude briga.

Meni neko nedostaje. Nije to šaka ili parče detinjstva meni neko ko gleda u trotoar, sise, neko ko pazi na zagrejano ulje nedostaje. Neko ko u trenutku dok ovo pišem liže, prede ili spava. 

Za to me je briga. To mrzim.

Beograd se čudno uspaljuje, ateisti se mole tehničkom muzeju, popovi dobijaju dobra kola, ljudi se bore protiv sistema da bi sebe zaboravili, ja tačno jednom godišnje mokrim u krevet. Tada sanjam albino ptice i ništa nema smisla osim mira u vazduhu takvih snova. 

Lepe mi ulice svojim predizbornim licima, sivi, našminkani, dobri i loši ljudi. Hej zar da me za to bude briga meni niko ne nedostaje.

Ni griz sa džemom od šljiva, ni prvi zagrljaj, ni onaj trenutak kada još nisam znala koliko je divan prijatelj kojeg volim, ni trenutak kada sam saznala. Ni nečije oči pored ramena ni puls ispod struka.

Ja sasvim pristojno plačem i bacam se na kolena a onda ustajem i oblačim haljine, kuvam supe i gledam dokumentarce. Sramota je.

Ovaj svet je već davno postao previše star za nedostajanje.

Neba ustaljena.

Udaljenosti komične.

To mrzim.