+38169402

Ne kupuj ništa, prokleta bila.

Dugačak je ovaj dan. Mačka ujeda za noge, do koske. Da je veća ubila bi me, za vrat, do žila. Sa tim se mora živeti.
Ja mnogo stvari prepoznajem i zato ne umem da ih koristim. Smenu Meseca, ljubav, mesto na kom se najbolje izbegne kiša, nekoliko gradova stvorenih za prostrane poglede u sutrašnji izlazak sunca/sa prozorima koji se otvaraju samo uz Šostakoviča i nikako drugačije. Novac. Uplatnice i radnje sa polovnom robom. Račun u pogrebnoj ustanovi, satiru i
dobro delo radi proleća:
juče su Ašmetu dali parče sira na pijaci. Zamerili mu što tako mali puši i opsovali mu majku cigansku par puta. Dobri ljudi, humani. Bili zadovoljni, bili veliki predstavnici sa snažnim belim srcima. Mazili mlečnim šakama svoje ćerke tinejdžerke i pljuvali one bogate koji imaju više od njihovih izdanaka. Ašmet ima pogled bez muzike ili slike, dovoljno unezveren da ne pokriva ništa sem velike mrlje proleća. Smešane boje. Sunčana braon bara aprila. Njemu nije bitno kakvo će sutra biti vreme i nema ničeg tužnog u tome. Samo Moja osećanja, samo Moje žuljanje kolena, Moj strah od letenja, grudve žlezda pored sisa koje čekaju svoj trenutak. Moj trenutak.

Napolju
Ništa više nije strašno.

A dugačak je ovaj dan. Hiljadu i dvesta dinara u levom džepu. Danas sve a sutra ništa ako se već prozori ne otvaraju uz Šostakoviča nije ni bitno da li će i kada. Biram da snažno ne postojim. Da nema ni dobro poznatih mesta ni ciganskih pojebanih majki ni mačaka. Sa tim se ne mora živeti.

Samo još nekoliko preglednih proleća, neprirodnih zajednica, još poneki kompromis kojem se smejem ispod jastuka.

Hiljadu i dvesta dinara za ciganskog konja.
Njega da kupim i ne odem nikuda.
Prokleta da sam.