O čemu ti sada?
O juče, o čemu bih jer najlakše je pisati o prošlosti:
Volela sam sladoled na točenje, pertle sam vezivala pravilno a olovku uvek držala nekako sakato, pored moje vikendice leto se razvijalo u nikad previše toplo, nosila sam mokasine, malene, često prljave. Deda mi je bio kapetan Jadrana i imao je najbelju kosu u ulici. Rekao bi čovek da nikada nije pio ili voleo žene i da je ceo svoj život proveo samo u igranju sa sasvim malim i nespretnim devojčicama. Volela sam miris lipe i odlazak iz Beograda, dečake, loptu i onih 15 minuta pred školu. Oblačenje ispod pokrivača jer nije bilo grejanja. To su mi retko dopuštali
a nije bilo grejanja
volela sam odlaske iz Beograda
kada se život razlije u krađu kukuruza i provlačenje po mulju i rekama koje ni u jednoj mapi nisu otkrivene. Kada nema prošlosti, volela sam da se ljubim. Dugo, polako i gnevno, nekada staloženo, odsutno
gledala sam da sačuvam što više fotografija, ispresovanog cveća i mirišljavih papira koji su godinama posle bili šmrkalice
volela sam kiseline, zvuk koji pomera utrobu, nerazumevanje i izbor da sve bude kao što nije predviđeno. Jedan mali zarez na zidu koji se često razlivao u ljubičaste i plave boje. Volela sam plavo, moj deda je bio kapetan Jadrana, imao je najtanju srčanu aortu na svetu. Volela sam odlaske sa groblja i vrlo male sveće od dinar, podele na mrtve i na žive. Volela sam spomenare i to što je najlakše čitati o prošlosti i što su u njoj već svi stabilno dobro ili ih nema. A ne kao sutra,
besmisleno neizvesno tapkanje u krugu u kom ne znaš
ni zašto si voleo sladolede od kojih ti je bilo muka ni
zašto se telo prosto pohaba i onda ućuti u mrak ni
da li je počelo proleće ili leto, i do kurca
lako je napisati da sam volela da se bojim letnjih oluja, da je juče bio prilično solidan dan
Ali ko će pošten pisati o sutra?
Нема коментара:
Постави коментар