Prijatelju

Svaki je dan težak. Lakše bi bilo plakati, prijateljima u njihovim skučenim domovima. Kada nekome umre majka ridati a ne praviti žito i zvati rodbinu, nositi kovčege, zakivati i pišati brzo pored puta. Lakše bi bilo zaneti patnjom, uvući se u sebično srce pizde i tamo pisati pesme o depresiji iz samoodrživosti. Bolje bi bilo sa dušebrižnicima večerati sušene, preslatke smokve i mesto kapitala patiti o sudbini koja još uvek nije rekla svoje poslednje Biće to još teže. Tebi ne sme. Tebi je uvek lepo, tako mora.

Dune ponekada vetar suv, stambolski, izmešan sa začinima bliskim. Svaki je dan istočni. Padne lišće u oktobru, padne prijatelj, padne tanana skrama duše i razvuče se po sobi. Ja znam da se ti zaključaš jer sramota je

Ljudima puniti ruke zaveštanjima=

Mistika je odavno pobila prijatelje a ti ostao sam i

Lakše bi bilo jebati o zaljubljenosti i večnom prožimanju prstiju. Neko je lep pa to ne otvori dušu smehu zar ne

Rađaju se tako divne žene koje umeju smelo dotaći zavežljaj ovog neproživljenog ludila. I onda ništa. Iskrenost iz koje ne niče ništa sem mržnje i besa. Poslednja reč koja se stalno opoziva i zvuči mitski a ustvari je djubre.

Lakše bi bilo sa kestenom među prstima, odlučnom zagledanošću u oči koje se zakivaju i pre no si im spoznao boju. Reći da, zauvek, samo, najlepše.

Ne smem biti slab eto drugarici je crkao pas a meni prijatelj. I na kome je to da osmisli.

Prostruji ponekada dalekom kotlinom vetar duh, smrdljiv na dorćolske šarane povađene i bačene. I skotina si jaka sva od nežnosti što

Dokazuje ove dane tišine kao samoću i prisustvo.

Svaki je sat težak. Svima osim tebi. Tebi je uvek lepo. Zato što mora. Zato što ko bi podneo da te vidi kako plačeš. Ljudi su tako osetljivi, osetljivi, osetljivi.

Budi odgovoran. Ljudi su TAKO osetljivi, tebi je UVEK lepo.