1963 je generacija mojih roditelja, 1970 mojih dobrih prijatelja. Mnogi su izašli zdravi. Onda su putovali i pravili decu, išli u italiju po farmerke i ploče i pravili decu, slušali muziku i pravili decu. Onda su se bunili i odgajali decu. Onda su neki otišli u rat. Onda se neki nisu vratili.
Jednom mi je stric pričao o prvim danima na frontu. Kaže da si toliko uplašen da te nije briga ni da li jedeš, ni da li piješ. Pucaš u divlje svinje. Plašiš se da su ljudi. Posle se na sve navikneš, piješ pivo ispred prodavnice, vidiš unproforce u lepim uniformama pa se šališ sa tim koliko si prljav i gadan. Ja mu sve verujem.
Dok se jedan stric javlja iz pošte ja imam sedam godina i pišem u svesci na male i velike linije. Ćirilicu. Štampanu. Za transparente i revolucije. Sećam se supe od vegete, nekog suzavca i pogačica sa šunkom kod Ace pekara. Čini mi se da sam bila sretna.
Ne znam kada je 1987. generacija počela da se svesti. Bilo je to buđenje, ponovni porođaj neke druge pameti. Onda kada smo progledali videli smo vas, imali ste oči pune neke gadne istorije, imali ste želju da više nikada ne prelazite svoje crte i ličnost koja je strašna, strašno jaka i pogrešno snažna. Generacije su se budile i gledale u siva lica nostalgičara i mrzitelja, žute ruke onih koji su sve oprostili i pogane dugačke jezike onih koji su posmatrali.
Mi ne znamo sta vam se desilo i zašto i danas gledate vesti nervozno. Mi ne razumemo zašto se tako teško oprašta i zašto se često viče i galami.
Mi smo učili ćirilicu.
1987. generacija ne razume ljude oko sebe. Ona je vera u budućnost koju hrabre uništeni. Dodir tvoje ruke koji me gura napred je hladan. Ja nikuda neću stići. Ti u mene ne veruješ jer ne veruješ ni u šta.
Postoji rat koji kipti u nama. On neće nikada prestati jer ne razumemo neprijatelja.
Nemoj mi reći da mi je bolje. Ja te volim i sve sam tvoje preživela znajući da sve nisi ni rekao. Ja svake noći sanjam tvoju sudbinu i tvoj strah me gnoji. Volim te. I ovo naše nikada neće prestati.
Нема коментара:
Постави коментар