O napuštanju

Beograd posle praznika zagrize sam sebe i nikuda ne nastavi. Reci mi koliko sam ti dužna novih godina. Tvoje ogromne vode zamućene leševima mačića kuda idu. Za mnom su se spuštale dve zelene trake rečnog mulja. Riba nisam pa da dišem lako. Ja se samo pravim da mislim o tome kako te zauvek ostavljam. Postoje previše strašne stvari o kojima se ne da misliti. Postojiš ti, postoje tvoji opasni delovi mene, postoje prozori prijatelja, obično zamagljeni i survani. Postoje prijatelji.

Nikada zapravo ne ustajem iz kreveta. Više gmižem napolje, više izbačena.
Da sam jaka ne bi me ni prihvatio. Da se ne znojim anksiozno po galami tvojih sivih dana. Da i to dočekam. 

Godine te i te Beograd je ubio 156oro ljudi sa predumišljajem i 204 čoveka posredno. Ne. Godine te i te Beograd je ubio 360oro ljudi iz obesti a u Drinčićevoj je neko konačno naučio da svira flautu. Ljudi se bese i u punim stanovima.
Ne mogu da objasnim koliko je bitno to što je neko u Drinčićevoj naučio da svira flautu. Ja nisam. Ali neko mi svira.

U svim gradovima (osim u Riju) i u svim zgradama neko svira naizgled sebično klavire, violine, bubnjeve i flaute. Kuvaju se večere ili se plače, trećeg nema. 

Koliko sam još večera i plakanja daleko od zaboravljanja tvojih prolećnih nebeskih rupa i strašnog smrada lipe po tvrđavi. Ispred si svakog sna koji pokušavam i od tebe ne mogu ni da sasvim besmisleno spavam. Ni to. Da spavam ne bi me ni prihvatio.

Jednom ću te oterati u kurac i zagrliti ono što mi je ostalo pod kožom, jug, besprekornu lenjost i sa košavom u ušima ću zauvek otići. 

Dok ovo lažem potpuno si ružan i prazno užurban. Plašiš me. Dok ovo lažem.

Neka te sruši novi rat, i taj muzej koji je zatvoren godinama i Proleće i klupice na Voždovcu i slepog Milutina Bojića i Savski kej neka se potpuno zagadi. Neka te spali zima i neka te ljudi oglođu po ivicama, neka te rašire i napune govnima. 

Da te zagrlim, kažem

Sve će biti ok evo,

Ja ne idem nikuda.