Nas četrdeset i dvoje ušlo je neke davne godine u lift i svi smo plakali. Bila su nam zalepljena prezimena na leđima. Milosavljević. Ružić. Korošec. Još uvek je bilo Hrvata i Slovenaca. Sada mi je jadno kada se toga setim i usne mi se pomalo osuše i saviju, ne znam zašto. Plakali smo zajedno i neko me je zgrabio za ruku. Sećam se i da su dečije ruke odvratne, mekane i da dokazuju da smo sami na svetu dok prolazimo.
Tri duga hodnika, zeleni čaršav preko glave, opet lift, opet deca plaču krvavih noseva. Negde se u našim grlima otkinulo parče mesa i truli u kantama za smeće sa ostacima doručka. Četrdeset i dva komada mesa.
Ovo je moje prvo sećanje. Posle toga došao je ovaj dan. Ništa se između nije desilo.
Sreća je u nežnostima koje nas zateknu danas. Posebna nežnost je što danas živim u zgradi bez lifta. To je stvarni svet bogova. Moj Hajdeger je završio kao zvonar i bio je sretan.
Čini mi se, više od svega smo to visoko čega se klonimo. Zemlja je šuplja, nepouzdana. Ljudi još gori. Još je jedino mačka dovoljno glupa da se složi sa mnom i sedne, zaboravi da je jela pre sat i opet bude gladna i radoznala.
Prvo sećanje koje imam sećanje je četrdeset i dva čoveka. Živim od toga da te sate niko nije zaboravio.
U suprotnom ni ovaj dan ne bi imao smisla i ne bih se više nikada bojala visine.
Čini mi se, više od svega smo to visoko čega se klonimo. Zemlja je šuplja, nepouzdana. Ljudi još gori. Još je jedino mačka dovoljno glupa da se složi sa mnom i sedne, zaboravi da je jela pre sat i opet bude gladna i radoznala.
Prvo sećanje koje imam sećanje je četrdeset i dva čoveka. Živim od toga da te sate niko nije zaboravio.
U suprotnom ni ovaj dan ne bi imao smisla i ne bih se više nikada bojala visine.
Нема коментара:
Постави коментар