Zakletve i mirovanja

Miruj srce. Dok se survava sneg sa krovova komšija (a ne sa neba) na moju terasu, miruj glupa i teška ruko. Prijatelj negde u Čačku pokušava da spava pored zatrpanih pilića. Da ih bar zapali pre klanja. Da se bar probude. Potrudi se jebote, skoči sa prvog sprata kuće, izvrni zglob, preseci sekirom! Da niko više ne spava, da se svi probude. Leta 1990. godine Ana Marija je imala dva pačeta-jedno je namerno pritisla da proskiči, jedno je pobeglo i umrlo. To je bilo vreme u kom sam sekla bube na pola a one su se i dalje kretale. Crvene bube, mislila sam, ima ih mnogo i stalno se jebu. Mirujte nožice, prestanite. Nekim glavama je dovoljan i samo pogled ispred. Neće da umru. Tada sam plakala.

Situacije između smeha i plakanja treba uvek započeti plakanjem. Ostaviti mesta smehu. M.R. to zna u 2013. godini koja je prošla neopaženo i jadno. Ona takođe zna da se vitlanjem tela zaglušuje mozak, da ljudi mogu da dožive i 500tu samo zato što su duhoviti i da je mi nećemo doživeti. M.R. se nikada ne smrzava jer se uvek obezbedi ili se uvek smrzava jer se uvek obezbedi a nikada nije dovoljno hladno. Miruj napušteni gradu u Srbiji. Cela ova godina biće godina plesa i mirovanja. Tu ne smemo da se izgubimo i to moramo da naučimo brzo. Zakleti se u svaki korak unapred i onda polako do njega doigrati. Pomilovati samog sebe u ta njabolja vremena kada te i vetar na to tera.
Nema se vremena i zato miruj odvratni, bedni, srpski gradu, u tebi spava ono malo toplog tela koje ne razume svoje dimenzije i zato je sažeto i istinsko.

Slučajno sam se uspavala i sanjala mokro i oblačno noćno doba. Našla sam lisicu koja je imala besnilo a ipak sam je uzela. Rekla sam joj da se ne ponaša nepristojno. Tako je teško držati u naručju nešto što se stalno okreće da te ugrize. Nije bilo pomena da je ne uzmem. Glup san, nepotreban. Ja znam da sam ja ta lepljiva gnjida i svesna sam svega čega se igra ovih par nerava. Sreće koja se zaleti pa se začuđeno osvrne. Snega na kraju januara.

Ja još uvek imam jelku. Moj stan je samo ostava prošlih praznika i ljudi. Imam jedan bitan prozor kojim izlazim u nebo i koji se često od sreće zamagli, to je sve.
Mačka je jela i sada spava. Ne jebe ništa i linja se. Kada se guši svojim dlakama ja samo zatvorim vrata jer se bojim.

Miruj Ana. Neke se zakletve daju same od sebe. Neću više nikada ubiti živinu, to je tako tužno, neću više nikada biti mala.
Osim ako nisi zao i ako jako blizu mene ne saviješ vrat.
Pazi se.