жив революція

Znam da sam đubre. Škrgama dišem i kada je lep dan, noktima opipavam stvari, pažljivo, pažljivije. Bez zanosa. Đubre. Cepam čarape, gazim travu i jedem samo sredinu hleba. Rekli su mi ne budi toliko razmažena i ja sam počela da plačem. Zabole me što se u Ukrajni pale. 

Jedini koji me je povredio bio je Jan Palah zato što je lep. Na skveru koji je po njemu dobio ime turisti se troše i deru kožu blicevima. Bitne su zgrade, muzej F.K, bitno je kupiti razglednicu sa citatom: "every revolution evaporates and leaves only the slime of a new bureaucracy".Onda to odneti u Italiju, Nemačku ili Srbiju i zalepiti na zid. Nisam toliko đubre.

Noću palim grejalicu da ne bih trošila struju za koju niko na ovom svetu nema para. Vrelom se vodom kupam. Ako sam bahata da bar zapeče. Zaboravim da budem brižna na svaki hladan dodir. Niko nema dovoljno toplote da ugasi ovo. 
Da, zaboravim na sve čemu značim ali se NIKADA ne bih smejala i jela perece na skveru Jana Palaha, nisam toliko đubre.

Biram život sa italijanske razglednice. Sunce i pastelne haljine lepih devojaka. Vivaldija i belu kafu. Preživljavanje.

Zabole me što se u Ukrajini pale. Velika srca puna krvi izbodena kracima zvezda i nakovnjima. Užegla, mala, srca beba. Siva lica gradskih boraca. Miris kolektiva i ljubavi. Seks u klozetu javne institucije, marširanje u zimu, pomoć, ispomoć, jedinstvo, topla supa. Sećam se ja kako se to ostvaruje u čoveku. Zaljubiš se. Čekaš bolje. Očekuješ bolje. Srdiš se kad ne dođe. Više se nikada ne zaljubiš.

Treba nam jedan kvadrat potpune slobode. Tu bi svi seli i međusobno se posmatrali. Drali se sa jednog na drugi, uvek osamljeni pričali za gomilu. Niko nikoga za ruku, samo maženje očekivanjima i popravljanje karmina ili brkova. Peglanje sudbine.

Svi smo mi osuđeni na svoj kvadrat potpune slobode. I Jan Palah. I on ga je napustio. ZBOG SEBE. Rekao je ne budi toliko razmažen i onda se spalio.

Zašto ga neko nije fotografisao?

Život su razglednice, razglednice, razglednice.

Ne smemo da se izgubimo.