Umro nam Markes :(
Nije meni umro Markes meni je umro deda, drugi deda, pas, brat, baba, miš i teča i tetka.
Jednom me je posetio prijatelj i rekao da će mi pustiti kompoziciju toliko divnu da ću se rasplakati. I onda se desila kuća, pomalo ruska, presvetla od proleća, sa otvorenom terasom i prozorima. Ništa smrdljivo, ništa razjebano. Osećaj da sam ranije bila tu i ispod stola za ručavanje tupom olovkom crtala dugmiće svog svemirskog broda. Nežnost da će se to jednom ponoviti.
Svi su oni sedeli po sobi i smejali se presvetli od proleća. Dede se kezile o politici a ja stajala na stepenicama sprečena da im priđem. Nebitno. Mene ionako u raju niko ne primeti. To može značiti nekoliko strašnih i par dobrih stvari. Nežnost da ću se jednom ponoviti.
Šta tačno znam o rukama Markesa osim da su umele da znaju ponešto o mojim i svačijim. Ja znam samo činjenice o kapetanu koji je svakoga dana vodio evidenciju starih novčanica, preslišavao o zastavama, svima govorio kako mu je unuka dala džeparac. O tome da ga je njegova žena zamišljala kako se raspada. O trošnim srčanim mišićima i vojno medicinskim ustanovama.
Je li meni Markes, pička ti materina, dvadeset i tri sata pred kraj na pragu sobe rekao da budem dobra devojčica. Je li mi on devedesetih pravio sladoled od boja za kolače. Klao piliće i plakao.
Nijedna smrt nije sama, nijedna godina nije dosledna a ti ne vidiš kako se nebo pali u ovo doba kada samo o sebi mislim
da sam budna.
Nisam zapamtila muziku prijatelja i sada ne mogu da je čujem. Sramota je vraćati se na lepe stvari. Samo kišna nežnost da će se jednom ponoviti.
Groblje,
Sutra,
Ponesi doba kolere i sendviče koje je pravila tvoja majka i posle nje niko više.
Neka naših mrtvih bednika što nisu pisali i sve što su za sobom ostavili smo mi.
Ja mogu boleti više od bilo koje knjige
U to čvrsto verujem, dobro je što su se na mene oslonili i tu se raspali
Pazimo se.
Нема коментара:
Постави коментар