Svi volimo autiste. Oni se nekako nikada ne svađaju, pišu, izdaju i uglavnom ćute. Ako dobro pišu onda za njih znamo. Mi ne poznajemo autiste koji loše pišu i tu leži velika sreća naša. No, van toga oštrimo zube jedni o druge i onda uglavnom jedemo ovsene kaše sa tim vrlo opasnim vilicama. A zašto bi?
Kukamo i ridamo što nemamo kritičare a očekujemo da kritika bude objektivna i da ne vređa pogrešne stvari. Glupost. Zar neko zaista misli da knjiga čini čoveka? Još dalje, onda kukamo kada se na agresivnu kritiku odreaguje agresivno, pseudointelektualno se sablažnjavamo ili se zgroženo distanciramo. A možemo tako lepo da se psujemo i onda radimo, malo plačemo (da, svako se tu i tamo izrida nad svojim egom). Mislim da je često moja suknja predmet pažnje književne kritike ili kritike u kom slučaju je bolje ovo prvo.
Da li neko može da kaže ko je pesnik a ko nije? Ne može, to je kretenski. Prihvatite, duše moje drage, svako ko se trudi da piše jeste pesnik. Da li možemo da kažemo da je neko loš pesnik? Ma možemo i to je sada očigledno i bravo za sve te orgazmične ispade. I dalje, možemo da kažemo - evo taj koji je rekao za tog da je loš pesnik on je đubre od čoveka iz razloga tog i tog. Ili bez razloga. Argument je ovde frigidna stvar i nikome nije potreban. I dalje ići, da se pobijemo. Ne znam da li je jasno koliko je lepo psovati se radi takvih stvari jer čak i kada govorimo o poslovima ili pozicijama mi se nekako uvek, a da toga nismo ni svesni, vraćamo književnosti. Pa šta ako je to vulgarna snaga njena. Vratiću se na sebe (jer to je uvek tako zavodljivo):
Mene nisu ni primili u SKD. Naravno da sam se javno oglasila i zakukala. Da li su imali pravo da me ne prime? Ma naravno da nisu. Delikventi! Budale! Nisu ni pročitali moje knjige. Ništa oni ne znaju i iz tog razloga idem da malo plačem- eto vidite kako tako može i kako je lepo. Još da umem da održim bes duže pa da se krvno svetim. No slaba je moja snaga a ego veliki i trom.
Ovde u Rijeci niko nikoga ne psuje i svi dosta tiho pričaju. Kada govore o književnosti, čini mi se, govore o strancima. A zašto bi?
Dugo sam ovde i ovo je prvi put da mi nedostaje književna scena. Zato što je scena. Postavljamo treš komade ali one posle kojih odeš kući i osećaš se kao da si splavario Tarom. Nema lažne rekvizite a publika ne gađa pomidorom nego kamenjem (po mogućstvu oštrim ali poroznim). Nemojte nikada da spuštate zavesu, neka se zauvek drži čas i neka padaju ćuskije.
